U jednoj realtivno zaostaloj sredini, bez velike tradicije u ekonomskoj nauci i sa malobrojnim kadrovima pravih obrazovnih ekonomista, naročito onih marksističke naučne orijentacije, Uvalić razvija ogromnu energiju u okupljanu prvih kadrova, u organizaciji naučno-istraživačkog rada, u postavljanju prvih temelja za organizovno razvijanje marksističe ekonomske misli u nas.

On je pokretač i osnivač Društva ekonomista Srbije i jedan od prvih njegovih predsednika. Pokretač je i dugogodišnji glavni urednik našeg prvog ekonomskog teorijskog časopisa "Ekonomist" i najeminentnii saradnik toga časopisa. U isto vreme sav se daje osnivnju Ekonomskog fakulteta u Beogradu, utemeljač je njegov i centralna stožerna ličnost u postavljanju prvih osnova univertzitetske ekonomske nastave na njemu. Zaslugom Uvalića osniva se i prvi Ekonomski institut u Srbiji, u kome se, na njegovu inicijativu započinju prva ozbiljnija naučnih istraživanja o privredi Srbije i Jugoslavije, po kojima ovaj Institut postaje glasovita i značajna naučna institucija u našem javnom životu. Uvalić je bio jedan od glavnih nosilaca inicijative za osnivanje Saveza ekonomista Jugoslavije, predsedavajući je prvog osnivačkog Kongresa i podnosilac osnovnog kongresnog referata koji je smelošću svojih ideja pobudio opšti interes i pokrenuo na kritičko razmatranje dometa i naše teorije i naše prakse.

Radivoj Uvalić je bio suptilan nauči radnik i ostavio nam je dragocene doprinose u oblasti ekonomske teorije, naučne metodologije i planiranje. Dao je prvi uxbenik Političke ekonomije i prvi uveo teoriju planiranja u nas. U ovim radovima potvrđuje svoj kritički duh, ispoljava odlike samostalnog mislioca, pokušavajući da se na određen način već tada distancira od dogmatskog, nedijalektičkog i stereotipnog načina mišljenja. On je to mogao da čini ne samo zato što je posedovao odgovarajuće znanje, nego i zato što je voleo slobodu duha, što je nesputanoj reči puštao da kazuje njegovu misao.

Uloga Uvalića bila je naročito velika u onim sudbonosnim sudarima s kraja četrdesetih i početka pedesetih godina, kada su se i naše društvo i naša ekonomska misao našli na prekretnici. Uvalić se bez ostatka posvećuje odbrani naučne misli, traženju novih puteva, braneći sa strašću naučnika istinu i slobodu mišljenja, smatrajući da je naš svet - svet promena, svet inovacija i da samo sloboda naučne misli može davati prave i zrele plodove.

Dovoljno je samo pomenuti naslove njegovih radova iz toga vremena, pa da se vidi koliko je njegova naučna misao bila upravljena protiv nepomičnosti, zabluda i izrođavanja žive marksističke misli: "Novi revizionizam marksizma-lenjinizma i revolucionarni put naše socijalističke izgradnje" (1949.); O sadržaju i metodici nastavi Političke ekonomije" (1950); "Savremena ekonomska nauka u Sovjetskom Savezu" (1951); "Stanje i razvoj ekonomske misli i prakse i njihov međusobni odnos u našoj zemlji" (1952); "O nekim principima našeg privrednog sistema i problemu njihove primene" (1953) itd.

Ovi njegovi radovi zadržavaju trajniju vrednost i predstavljaju u to vreme najviše domete naše ekonomske misli, tako da ih nijedan ekonomski istoričar neće moći da mimoiđe a da im ne prizna to visoko mesto.

Uvalić je po čitavoj svojoj formaciji bio bio naučnik i naučni radnik. Posedovao je u najvećoj meri sve vrline i odlike naučnika: veliku opštu i ekonomsku kulturu i prosvećenost, smeo duh, temeljitost, sposobnost uopštavanja, snagu uverenja i velike etičke vrednosti. Upravo sve ono što je njegovu bogatu ličnost formiralo kao naučnika. Treba iskreno žaliti za onim vrhunskim vrednostima koje je Uvalić još mogao da pruži našoj ekonomskoj nauci da je do kraja ostao u svom pozivu naučnika.

Uvalić će ostati čvrsto užljebljen u zgradu naše naučne ekonomske misli.

Radivoj Uvalić je služio svom narodu, istini i slobodi celim svojim bićem. Borio se za slobodarske ideale ne ogrešivši se o njih ni mačem ni perom, niti ijednim svojim postupkom. Ne možemo ga smestiti u obične okvire života. Bio je za naše prilike izuzetna ličnost, strastveno vezan za istinu i široke prostore sveta.

(Iz reči koju je prof. Nikola Čobeljić održao na komemorativnoj sednici u spomen Radivoja Uvalića na Ekonomskom fakultetu u Beogradu 6. oktobra 1971. godine).