Ekonomski fakultet u Beogradu je osnovan kao ekonomsko-komercijalna visoka škola sa četvorogodišnjom nastavom u martu mesecu 1937. godine. Škola je pretvorena u Ekonomski fakultet i uključila se u Univerzitet u Beogradu februara 1947. godine. Skoro sedamdeset godina u životu jedne visoke naučne i nastavne ustanove predstavlja značajan period sa bogatom delatnošću koja se odvijala u uslovima društvenog i ekonomskog razvoja naše zemlje. U takvim uslovima dinamičkog razvoja dolazilo je i do značajnih promena i unapređenja nastavnog procesa i razvoja ekonomske misli.

Dinamičan razvoj Fakulteta ispoljava se kako u oblasti stalnog usavršavanja i prilagođavanja nastavnih planova Fakulteta potrebama privrede i društva za diplomiranim ekonomistima, tako i u domenu naučno-istraživačkog rada i, uopšte, unapređivanja ekonomske teorije i prakse. Ekonomski fakultet u Beogradu, njegovi studenti i naučno-nastavni kolektiv, kao mala i značajna ćelija našeg društva, delovali su u uslovima kada su u našoj društvenoj zajednici izvršene značajne krupne i istorijske transformacije u procesu razvoja društvenih odnosa. One su uslovljavale i podsticale stalno dinamiziranje aktivnosti, razvijanje unutrašnjih odnosa i uslova života i rada studenata. Zbog toga su i rezultati aktivnosti Fakulteta istovremeno i odraz značajnih rezultata u našem opštem društvenom i ekonomskom razvoju. Karakter, ciljevi i osnovni zadaci svake škole, pa i Ekonomskog fakulteta proizilaze iz društvenih ciljeva i odnosa u oblasti obrazovanja visokokvalifikovanih kadrova tako značajnih rezultata u našem opštem društvenom i ekonomskom razvoju. Karakter, ciljevi i osnovni zadaci svake škole, pa i Ekonomskog fakulteta proizilaze iz društvenih ciljeva i odnosa u oblasti obrazovanja visokokvalifikovanih kadrova tako značajnih za život svake društvene zajednice.

U periodu između dva svetska rata u Jugoslaviji se ekonomsko obrazovanje sticalo na srednjem nivou u trgovačkim akademijama, trgovačkim srednjim školama i građanskim školama privrednog smera, na višem nivou na takozvanim abiturijentskim kursevima, a na visokom nivou uglavnom na pravnim fakultetima i na Ekonomsko-komercijalnoj visokoj školi u Zagrebu. Takvo stanje u oblasti ekonomskog obrazovanja bilo je rezultat i odraz tadašnjeg stanja i razvoja nacionalne ekonomije, jednosmerne orijentacije državnih ingerencija u oblasti privrednog života zemlje, usitnjenosti privrednih potencijala i rascepkanosti kapaciteta u privatnoj svojini, pod kontrolom stranog i domaćeg kapitala. U takvim uslovima bilo je srednje ekonomsko obrazovanje koje se sticalo na odgovarajućim srednjim školama, kao i ono više koje se sticalo na abiturijentskom kursu po završenoj srednjoj školi, dovoljno za formiranje ekonomskih tehničara osposobljenih za rad u knjigovodstvu i računovodstvu, pa i ekonomskih analitičara i komercijalista, osposobljenih za rukovodeće poslove u oblasti finansijskog i komercijalnog poslovanja. Visoko ekonomsko obrazovanje, koje se sticalo na pravnim fakultetima, na kojima je izučavana jedna grupa ekonomskih disciplina, a posebno na Pravnom fakultetu Beogradskog univerziteta na kome su bile organizovane i podstdiplomske studije, odnosno kursevi za doktorante, iz oblasti ekonomskih nauka, davalo je osnovu za dalji samostalan individualni rad kako u oblasti ekonomske teorije, tako i oblasti privredne prakse. Činjenica je da je znatan broj naših istaknutih ekonomista stekao svoje visoko obrazovanje upravo na pravnim fakultetima. Međutim, oporavljanje od velike ekonomske krize tridesetih godina, oživljavanje privrede, prilagođavanje privrednog života novim uslovima, razvoj ekonomske misli u svetu, podstaknut potrebom izučavanja uzroka i posledica ekonomske krize, kao i mera ekonomske politike podesnih za prevazilaženje teškoća - sve je to zajedno otkrivalo nedovoljnost dotadašnjeg visokog ekonomskog obrazovanja i neminovnost potpunije specijalizacije visoko obrazovnog ekonomskog kadra. Sa tim ciljem osnovana je u Beogradu 31. marta 1937. godine Ekonomsko-komercijalna visoka škola. U zadatak joj je stavljeno "da daje stručnu spremu iz oblasti ekonomskih, finansijskih i komercijalnih nauka, da svojim slušaocima daje teoretsku, naučnu i stručnu spremu za državnu (samoupravnu) službu i slobodna akademska zvanja (privredni savetnik, revizor) i da osposobljava kandidate za nastavničku službu iz ekonomsko-komercijalnih i privredno-pravnih predmeta. Organi škole su bili Senat, Profesorski savet, rektor i dekan. Senat su sačinjavali rektor i svi redovni profesori. Senat je birao rektora i dekana, potvrđivao izbor redovnih i vanrednih profesora i upravljao imovinom škole. Profesorski savet su sačinjavali rektor, dekan i svi redovni i vanredni profesori. Profesorski savet je birao nastavno i pomoćno nastavno osoblje, organizovao izvođenje nastave i ispita i odlučivao o drugim opštim pitanjima škole.

Prvi napori prilikom osnivanja Ekonomsko-komercijalne visoke škole bili su usmereni na okupljanje naučno-nastavnih radnika i na organizaciju nastave i naučnog rada. Prvi nastavnici škole su bili redovni profesori: dr Aleksandar Jovanović, dr Laza Kostić i dr Slavko Stojković. Nastavna materija bila je raspoređena na četiri godine, odnosno osam semestara studija. Nastavni plan, koji sadrži pregled nastavnih disciplina i predmeta iz kojih je obavezno polaganje ispita, obuhvatao je 54 predmeta. Ti su predmeti bili raspoređeni u 16 katedara. Škola je imala sledeće katedre: za narodnu ekonomiju, za ekonomsku i socijalnu politiku, za nauku o finansijama, za privrednu geografiju, za sociologiju i statistiku, za zadrugarstvo, za nauku o osiguranju, za nauku o poslovanju privrednih organizacija, za komercijalnu tehniku za primenjenu matematiku, za javno pravo, za privredno pravo, za tehnologiju za privrednu propagandu, za komunalnu službu i komunalnu politiku i za strane jezike. Uslovi studiranja bili su tako postavljeni da su imali za cilj da se škola afirmiše kvalitetom nastave i studija. Ispiti su bili godišnji i diplomski. Godišnji ispit se polagao samo u junskom ispitnom roku iz svih predmeta koje je kandidat slušao u toku godine. Kandidati koji su na ispitima pokazali slab uspeh iz više od 3 predmeta nisu mogli upisati narednu godinu. Mogli su tek u idućem junskom roku ponovo izaći na ispite, ali su bili dužni ponoviti sve ispite iz odgovarajuće godine. Godišnji ispiti su bili usmeni ili pismeni, a polagali su se pred komisijom koju su sačinjavali predmetni nastavnik i dva člana koje je određivao Profesorski savet iz reda nastavnika. Na diplomske ispite mogli su se javiti studenti koji su položili sve godišnje ispite sa četvrte godine studija. Diplomski ispit se polagao iz "Narodne ekonomije", "Ekonomsko-socijalne politike", "Nauke o finansijama" i "Nauke o poslovanju privrednih preduzeća". Ispit je bio pismen i usmen. Pismeni ispit se sastojao od domaćeg rada i jednog pitanja koje je ulazilo u oblast predmeta diplomskog ispita. Kandidat čiji je rad ocenjen kao zadovoljavajući imao je pravo da pristupi usmenom ispitu, koji se polagao pred komisijom koju su sačinjavali rektor i članovi koje je određivao Profesorski savet. Škola je bila ovlašćena da daje stepen doktora nauka. Kandidati za doktore nauka bili su dužni da polože doktorski ispit i da odbrane doktorsku disertaciju. Doktorski ispit na školi mogli su polagati diplomirani studenti škole, koji su prethodno pohađali najmanje dva semestra posebni doktorski kurs i radili u seminarima i zavodima. Kandidat koji je položio usmeni doktorski ispit bio je još dužan da brani svoju doktorsku disertaciju pred komisijom od 5 članova, kojoj je predsedavao rektor.

UKLJUČIVANjE ŠKOLE U BEOGRADSKI UNIVERZITET I OSNIVANJE EKONOMSKOG FAKULTETA
Drugi svetski rat i okupacija prekinuli su razvoj škole. Ekonomsko-komercijalna škola praktično nije radila za vreme okupacije. Mnogi njeni studenti su aktivno učestvovali u NOB, od kojih su neki proglašeni i za narodne heroje (o tome je posebno pisano u spomenici "50 godina Ekonomskog fakulteta"). Međutim, odmah po oslobođenju Beograda, kada se pristupilo reorganizaciji svih institucija, poklonjena je velika pažnja Ekonomsko-komercijalnoj visokoj školi, koja je imala zadatak da našem društvu i našoj privredi što pre počne da daje preko potrebne kadrove sa visokim ekonomskim obrazovanjem. Trebalo je omogućiti da nastava počne već 1945/46. školske godine. Trebalo je obnoviti uništene institute, popuniti katedre naučno-nastavnim kadrom, izraditi planove i programe nastave, rešiti pitanja režima studija, odrediti pložaj studenata koji su započeli studije pre rata. Novi privredni život tražio je novi profil ekonomskih kadrova. Zbog toga je Ministarstvo prosvete Srbije odlučilo da se Ekonomsko-komenrcijalna visoka škola pretvori u Ekonomski fakultet i da se uključi u Beogradski univerzitet. Uredbom vlade NR Srbije BS broj 71 od 7. februara 1947. godine i Odlukom Ministarstva prosvete NR Srbije broj 195 od 17. februara 1947. godine Ekonomsko-komercijalna visoka škola u Beogradu pretvorena je u Ekonomski fakultet i uključena je u sastav Beogradskog univerziteta. Prvi Savet Ekonomskog fakulteta imenovan je Odlukom Ministra prosvete Vlade NR Srbije broj 274 od 12. marta 1947. godine. Fakultetski savet su sačinjavali: dr Miodrag Aćimović, dekan Pravnog fakulteta, dr Ljubiša Glišić, dekan Prirodno-matematičkog fakulteta i dr Dušan Nedeljković, dekan Filozofskog fakulteta. Dekan i prodekan fakulteta postavljeni su Rešenjem Komiteta za naučne ustanove, Univerzitet i visoke škole Vlade NR Srbije od 21. maja 1947. godine. To su bili dr Nikola Konstantinović dekan i Mirko Marković,prodekan. Prvi nastavnici Fakulteta bili su: dr Nikola Konstantinović, vanredni profesor, dr Ljubomir Bajalović, vanredni profesor, Mirko Marković,vanredni profesor, dr Nikola Vučo, docent, dr Dimitrije Perović,docent i dr Dragoslav Todorović, docent. Među 15 honorarnih nastavnika bili su: Vidoje Vasiljević, dr Mihailo Vučković, dr Kosta Vasiljević, dr Miloš Vučković i Kiro Gligorov. Krajem školske godine izabrani su za nastavnike dr Djorđe Paunković, Blaža Aleksić, Djuro Mikijelj, inž. Atanasije Popović i asistenti Radmila Teofanović i Simeon Dokčević. Pred Fakultetom i Fakultetskim savetom nalazilo se niz problema koji su zahtevali hitno rešavanje. Pre svega, nedovoljan broj naučno-nastavnog kadra, nedostatak prostorija, nedostatak udžbenika, skripata i stručne literature, kao i problemi u vezi sa organizacijom nastave. Od Ekonomskog fakulteta su očekivalo da u okviru Prvog petogodišnjeg plana izgradi izvestan broj visoko kvalifikovanih ekonomskih stručnjaka. Fakultetski savet je prisutpio donošenju niza mera u oblasti organizacije Fakulteta i u oblasti nastave. Trebalo je definisati profil stručnih kadrova koji će se formirati na Fakultetu, što je zahtevalo izgradnju nastavnog plana i reviziju, pa i izgradnju sadržine nastavnih disciplina i nastavnih programa, kako bi Fakultet odgovorio zahtevima i potrebama našeg društva.

RAZVOJ NASTAVNIH PLANOVA EKONOMSKOG FAKULTETA
Prvi nastavni plan Ekonomsko-komercijalne visoke škole imao je, karakteristike uslovljene pre svega ondašnjim društvenim odnosima i stepenom razvoja ekonomske nauke, a zatim i ciljevima koji su bili školi postavljeni. Međutim, za karakter toga nastavnog plana bila je od značaja i činjenica da je Škola bila tek osnovana da je iskustvo bilo skromno i da je iskustva trebalo tek sticati i proveravati u radu škole i u praksi studenata koji školu budu završavali Plan je obuhvatao 54 nastavna predmeta, koji su predstavljali veće ili manje delove različitih naučnih oblasti, pa čak i komponovane delove dve ili više odvojenih i posebnih disciplina. Neki od nastavnih predmeta su imali teorijski karakter, dok su neki predstavljali isključivo poslovne tehnike. Njihov naučno teorijski nivo, značaj i obim bili su veoma različiti, iako su se kao ispitni predmeti u nastavnom planu javljali sa jednakom težinom i istom važnošću. Naporedo sa "Teorijskom ekonomijom", "Teorijskom statistikom", "Istorijom ekonomskih doktrina", "Ekonomskom sociologijom", "Naukom o finansijama", "Naukom o novcu i kreditu", javljaju se i predmeti kao što su "Učenje o reklami", "Privredna publicistika", "Privredna predstavništva", "Privredna računica" i drugi. Prve godine po oslobođenju bilo je potrebno adaptirati nastavni plan novim uslovima. Reorganizacija nastave našla je mnogo više izraza u izmeni sadržine nastavnih predmeta, to jest u izmeni nastavnih programa, nego u izmeni nastavnog plana. Međutim, i plan je pretrpeo radikalne promene. Nastavna materija je grupisana sa više sistema i u većoj meri vezana za odgovarajuće ekonomske discipline i naučne oblasti koje je na jednom fakultetu ekonomskih nauka bilo neophodno izučavati, kao i za one koje su od značaja za metode ekonomske analize. Ukupan broj predmeta u planu sveden je na 32. Pošto je Ekonomsko-komercijalna visoka škola pretvorena u Ekonomski fakultet, nastavni plan je bio predmet nove revizije. Izvršeno je novo sažimanje nastavne materije i bolje povezivanje sa odgovarajućim disciplinama, tako da su se u planu javila 24 ispitna predmeta, koja su predstavljala veće zaokružene celine i pokrivale preciznije definisanje odgovarajuće naučne oblasti. Opšta karakteristika toga plana ukazuje na cilj da se formiraju visoko kvalifikovani ekonomski stručnjaci opšteg profila, jer tadašnje prilike nisu tražile orijentaciju nastave na viši stepen specijalizacije. Godina Redni NAZIV studija broj PREDMETA I 1. Politička ekonomija 2, Privredna geografija 3. Privredna matematika 4. Statistika - godišnji 5. Tehnologija - diplomski 6. Pravo FNRJ - diplomski 7. Predvojnička obuka II 1. Politička ekonomija 2. Privredna istorija 3. Statistika - diplomski 4. Osnovi knjigovodstva 5. Predvojnička obuka III 1. Ekonomska politika 2. Finansije 3. Analiza bilansa 4. Ekonomika preduzeća 5. Predvojnička obuka IV 1. Istorija političke ekonomije 2. Planiranje narodne privrede 3. Jedan od tri navedena predmeta: - Industrijska politika - Agrarna politika - Međunarodni ekonomski odnosi 4. Finansije - posebni deo 5. Bankarstvo 6. Ekonomika preduzeća - poseban deo 7. Predvojnička obuka Tabela 1. Prvi nastavni plan Ekonomskog fakulteta, pošto je Ekonomsko-komercijalna visoka škola pretvorena u Fakultet. Plan utvrđen počev od 1947/48. školske godine Godina Grupa opcionih Redni NAZIV studija predmeta broj PREDMETA I 1. Politička ekonomija 2. Statistika - godišnji 3. Ekonomska geografija 4. Pravo FNRJ 5. Privredna matematika 6. Sociologija 7. Tehnologija 8. Predvojnička obuka II 1. Politička ekonomija 2. Statistika - diplomski 3. Privredna istorija 4. Osnovi knjigovodstva 5. Ekonomika preduzeća 6. Predvojnička obuka III 1. Ekonomska politika 2. Finansije 3. Istorija političke ekonomije 4. Predvojnička obuka Opšte ekonomsko 5. Matematska statistika usmeravanje 6. Ekonomska geografija sveta (regionalna) Proizvodno trgovinsko 5. Primenjena knjigovodstva usmeravanje 6. Ekonomika preduzeća-poseban deo 7. Nauka o robi Finansije kreditno 5. Primenjena knjigovodstva usmeravanje 6. Bankarstvo IV 1. Planiranje narodne privrede 2. Jedan od tri navedena predmeta: - Industrijska politika - Agrarna politika - Međunarodni ekonomski odnosi Opšte ekonomsko 3. Predvojnička obuka usmeravanje 4. Finansije - poseban deo Proizvodno trgovinsko 4. Analiza bilansa sa revizijom usmeravanje 5. Finansijska matematika Finansijsko kreditno 4. Finansije - poseban deo usmeravanje 5. Analiza bilansa sa revizijom 6. Finansijska matematika Tabela 2 - Nastavni plan koji je stupio na snagu 1951/52. šk. god Taj prvi plan Ekonomskog fakulteta bio je, u toku njegove primene od 1947. godine do 1951. godine, predmet stalnih ispitivanja i ocenjivanja. Posle svestranih analiza i diskusija na Fakultetu, razmene iskustva na interfakultetskim konferencijama i konsultacija u okviru stručnih udruženja kao i sa predstavnicima zainteresovanih privrednih organizacija i ustanova, pripremljen je 1951/52. školske godine novi nastavni plan sa odgovarajućim nastavnim programima. Taj je plan bio izraz težnje da se nastava uskladi sa potrebama privredne prakse i sa promenama koje su se javile u privrednom životu prelaskom od administrativnog upravljanja privredom na radničko samoupravljanje. Plan je sadržavao 27 ispitnih predmeta. Prve dve godine su imale jedinstvenu nastavu za sve studente, dok su se u trećoj i četvrtoj godini, pored zajedničkih predmeta za sve studente javljale i grupe opcionih predmeta, što je predstavljalo izvesni stepen specijalizacije u nastavi i formiranju ekonomskih kadrova.

Zakon o univerzitetima iz 1956. godine izazvao je potrebu izvesnih promena u organizaciji nastave, a u vezi s tim i u nastavnom planu. Organi upravljanja na Fakultetu pristupili su primeni novih načela i propisa i izradi prvog Statuta fakulteta. Novi nastavni plan, koji je predstavljao sastavni deo Statuta, preciznije je odredio smisao specijalizacije koja je u izvesnoj meri našla izraza u prethodnom nastavnom planu i usmerio je tu specijalizaciju na makroekonomiju i opštu ekonomsku teoriju s jedne strane i na ekonomiku i organizaciju preduzeća s druge strane. Plan je sadržavao ukupno 23 ispitna predmeta. Prva godina je bila jedinstvena za sve studente, dok su na ostale tri godine studija neki predmeti bili zajednički za sve studente, a ostali bili grupisani u po dve opcione grupe na svakoj godini, pri čemu je grupa A imala orijentaciju na makroekonomska izučavanja, a grupa B na ekonomiku preduzeća. Analize društvenih potreba u visokokvalifikovanim kadrovima i rezultata studiranja na skoro svim fakultetima otkrivale su izvestan nesklad između potreba i tempa njihovog zadovoljavanja. Na ogromnom broju radnih mesta u privredi nalazili su se kadrovi sa nedovoljnom stručnom spremom, a broj diplomiranih studenata, i pored velikog priliva novih studenata nije bivao dovoljan, pri čemu je bila naročito značajna činjenica da su studije trajale mnogo duže nego što je nastavnim planom bilo predviđeno. Nastavni plan je predviđao studije u trajanju od 4 godine, dok se prosečno trajanje studija kretalo od 6 do 8 godina. U nizu uzroka koji su mogli uslovljavati pojavu ispitivano je, takođe, u kojoj je meri i sam nastavni plan mogao imati za posledicu produženje trajanja studija. U skladu sa preporukama Savezne skupštine Republičkog izvršnog veća i univerzitetskih organa, pristupilo se 1958/59. školske godine izmeni dotadašnjeg nastavnog plana. U ovom novom nastavnom planu učinjen je pokušaj da se nastavna materija veže za krupnije naučne oblasti, da se ostvari jedinstvo teoretskog i primenjenog dela ekonomske nastave i da se boljim zaokružavanjem i sažimanjem nastavne materije smanji u nastavnom planu broj ispitnih predmeta i time doprinese bržem završavanju studija.

Nastava na Fakultetu je podeljena na dva odseka - na odsek A ili Odsek opšte ekonomije i Odsek B ili Odsek ekonomike preduzeća. Broj ispitanih predmeta je u planu sveden na 15, što je bilo omogućeno odgovarajućom specijalizacijom po odsecima, kao i kompleksnijim obuhvatanjem izučavane materije u okviru nastavnih predmeta. Iz težnje da se ubrza ritam formiranja visokokvalifikovanih kadrova, da se skrati trajanje studija, da se postigne brže i potpunije zadovoljavanje privrede potrebnim kadrovima, kao i da se postigne veći stepen ekonomičnosti u troškovima obrazovanja - javila se ideja dvostepene nastave na fakultetima, to jest nastave prvog stepena u dvogodišnjem trajanju, čiji bi zadatak bio da daje kadrove sa višim obrazovanjem za ona radna mesta u privredi i upravi za koja nije neophodna kompletna visoka sprema sa četvorogodišnjom nastavom. Time se želelo da privreda i uprava dobiju znatno brže kadrove koji bi mogli popuniti veliki broj radnih mesta, a čije bi obrazovanje, uz to, bilo i upola jevtinije. Drugi stepen fakultetske nastave imao bi zadatak da na obrazovanje prvog stepena dogradi i doda ono što je potrebno za formiranje kadrova sa visokim obrazovanjem, kakvi su potrebni za izvesna radna mesta u privredi i upravi, a kojih je, kako se pretpostavljalo, znatno manje nego što je onih koja bi popunjavali kadrovi sa prvim stepenom visokoškolske nastave. Takva organizacija nastave zahtevala je reorganizaciju nastavnih planova i grupisanje predmeta iz oblasti poslovne tehnike na prvi stepen studija, a teoretskih predmeta na drugi stepen studija, što je predstavljalo inverziju u odnosu na raniju strukturu nastanih planova. Takve koncepcije zahtevale su radikalnu reformu nastavnog plana, kojoj su osnove bile postavljene u opštem zakonu o fakultetima i u odgovarajućoj rezoluciji Savezne skupštine. U tom smislu Fakultet je u toku 1960/61. godine pristupio radu na promeni nastavnog plana. Taj je rad imao za rezultat novi nastavni plan koji je stupio na snagu 1962/63. godine.

Po tom novom planu na odseku A, to jest na Odseku opšte ekonomije nije uvedena dvostepena nastava, nego je zadržana jedinstvena četvorogodišnja nastava, tako da su na tome odseku formirani kadrovi samo sa kompletnom visokom spremom. Ocenjeno je da je za ekonomiste koji će se baviti makroekonomskom analizom neophodno kompletno visoko obrazovanje i da se sa užim nastavnim programom, kakav bi bio program prvog stepena, ne bi mogli formirati stručnjaci koje odgovarajuća radna mesta u privredi i u upravi traže. Međutim, i u nastavnom planu Odseka opšte ekonomije izvršene su tom prilikom izvesne izmene i dopune sa ciljem da se nastava prilagodi dostignućima i ostvarenjima ekonomske nauke, kao i potrebama našeg privrednog i društvenog razvoja. Na Odseku B, to jest Odseku ekonomije preduzeća, plan je rekonstruisan tako da su formirana dva stepena nastave. Posle dvogodišnje nastave studenti su mogli dobiti diplomu prvoga stepena, koja je imala rang više spreme, i uključiti se u privredu. Tako je, po novom nastavnom planu, Odsek ekonomije preduzeća imao dva stepena nastave, pri čemu je drugi stepen nastave imao specijalizaciju u dva smera: analitički smer i organizatorsko-operativni smer. U toku primene nastavnog plana u kome je bila realizovana ideja dvostepene nastave ispoljile su se izvesne teškoće koje su dovodile u pitanje adekvatnost koncepcije dvostepene nastave na Fakultetu kako društvenim potrebama tako i pedagoško-metodološkim mogućnostima. Društvene potrebe u visokim ekonomskim tehničarima podmirivale su u znatnoj meri više škole ekonomskog smera koje su već bile organizovane i koje su radile pre uvođenja dvostepene nastave na Fakultetu. Otuda su skoro svi studenti, sa malim izuzetkom, koji su završavali prvi stepen studija, produžavali svoje studije i na drugom stepenu. Prvi stepen nastave faktički nije bio korišćen. Međutim, radi organizacije toga stepena bili su, pomenutom inverzijom nastave žrtvovani važni pedagoški-metodski principi u nastavi, naročito sa gledišta formiranja visokog ekonomskog stručnjaka na drugom stepenu fakultetske nastave. Jedinstvo nastavnog plana i postupnost nastavnog procesa bili su narušeni. Pored toga, pokazalo se da je, s obzirom na razvoj privrede i njenih potreba, kao i za razvoj ekonomske nauke, izvesni viši stepen u specijalizaciji i nastavi celishodan, ali da ni specijalizacija ne sme biti realizovana na račun obrazovanja u oblasti fundamentalnih ekonomskih disciplina, to jest na račun opšteg ekonomskog obrazovanja.

Temeljito opšte ekonomsko obrazovanje predstavlja neophodni uslov svake visoke specijalizacije u oblasti ekonomskih nauka. Pokazalo se da studenti odseka opšte ekonomije treba da dobiju više znanja iz oblasti specifičnih disciplina iz domena ekonomike preduzeća i oblasti metodologije ekonomske analize, kao što je i studentima Odseka ekonomije preduzeća bilo potrebno dati veću meru obrazovanja iz oblasti ekonomske teorije. Sa takvim zaključcima pristupilo se reformi nastavnog plana i modernizaciji nastave, kako bi ona u još većoj meri pratila razvoj ekonomske nauke, progresivna kretanja našega društva i potpunije i kvalitetnije zadovoljavala društvene potrebe u formiranju ekonomskih kadrova. Rezultat toga rada bio je nastavni plan, koji je stupio na snagu 1966/67. školske godine i koji se sa izvesnim dopunama primenjivao do školske 1976/77. godine. Taj nastavni plan otklonio je organizaciju nastave na dva stepena i postavio jedinstvenu četvorogodišnju nastavu na nivou visokog ekonomskog obrazovanja. To je omogućilo da se ukloni takozvana inverzija u nastanom procesu, koja je zbog organizacije dvostepene nastave morala biti primenjena u prethodnom nastavnom planu. U tom smislu je u nastavnom planu izvršen nov raspored nastanih disciplina, tako da su predmeti opšteg obrazovanja i fundamentalnog karaktera našli mesto na prvim godinama studija, dok su predmeti, u kojima je u većoj meri naglašena specijalizacija sa odgovarajućom aplikacijom i tehnikom locirani na poslednje godine studija. Prema prethodnom nastavnom planu studenti su se već pri upisu opredeljivali za Odsek A, odnosno Odsek opšte ekonomije, ili za Odsek B, odnosno za Odsek ekonomije preduzeća. Po ovom nastavnom planu, međutim, svi studenti imali su jedinstvenu nastavu na prve dve godine studija, u toku kojih su izučavali discipline čije je poznavanje neophodno svakom visokokvalifikovanom ekonomisti. Tek od treće godine studija plan je predviđao izvesno usmeravanje studenata na određene oblasti, odnosno izvesnu specijalizaciju u okviru njihovog ekonomskog obrazovanja. Pri tome, i na trećoj godini neke predmete izučavaju svi studenti, dok se drugi javljaju kao predmeti izbora u zavisnosti od predviđene specijalizacije. Na četvrtoj godini studija nastavnim planom je još izrazitije predviđena specijalizacija u nastavi, koja počinje na trećoj godini studija.

U toku primene ovog nastavnog plana došlo je do daljih dopuna i proširenja nastavnog plana uvođenjem novih usmeravanja. Školske 1970/71. g. uveden je i poseban smer "Smer organizacionih nauka" - a od školske 1972/73. godine i "Smer za saobraćaj i turizam": Prema tako dopunjenom nastavnom planu usmeravanje se vrši na sedam oblasti, i to na trećoj i četvrtoj godini: Nastava se izvodila u sledećih sedam smerova: I Smer ekonomske politike i planiranja, II Smer ekonomske statistike i kibernetike, III Smer ekonomike i organizacije preduzeća IV Finansijsko-računovodstveni smer, V Spoljno-trgovinski smer, VI Smer organizacionih nauka i VII Smer za saobraćaj i turizam. Karakteristika ovih smerova je da daju bazu za buduću eventualnu specijalizaciju, to jest da usmeravaju na određene specijalnosti a ne da formiraju kompletne specijaliste u punom smislu reči. Struktura specijalnosti zastupljenih u ovom nastavnom planu zasniva se na empirijskom saznanju o potrebama privrede, kao i na savremenom razvoju i sve većem diferenciranju ekonomske nauke i njenih pojedinih disciplina. Pri izradi ovog nastavnog plana došla je do izraza ocena da je opredeljivanje na smerove na trećoj godini studija celishodnije nego na prvoj godini. Određena opšta ekonomska, ekonomsko-teorijska i metodološka saznanja neophodna su svima ekonomistima, odnosno svima studentima ekonomskog fakulteta bez obzira na njihovo docnije usmeravanje na određene specijalnosti, a jedinstvenom organizacijom nastave iz odgovarajućih disciplina postiže se veći stepen racionalizacije i bolje korišćenje kadrovskih potencijala u cilju obezbeđenja višeg nivoa nastave i izgradnje nedovoljno razvijenih disciplina. U odnosu na raniji nastavni plan, ovaj, nastavni plan je predvideo povećanje materije koju student treba da izučava. Nastavnim planom su uvedene nove discipline, a opterećenje nastavom je uravnoteženo na oko 30 časova nedeljno. Ukupan broj ispita kreće se od 32 do 36 u zavisnosti od smera koga je student izabrao. Primena nastavnog plana koji je važio od 1966/67. školske godine sa navedenim korekcijama i dopunama i na njegovoj osnovi proverena organizacija nastave na sedam smerova u desetogodišnjem periodu do 1976/77. godine dala je značajne rezultate. Od školske 1977/78. godine do 1986/87. primenjuje se novi nastavni plan koji je zasnovan na principima reforme Univerziteta.

Značajne karakteristike toga nastavnog plana su sledeće:

1. Prva godina studija je zajednička za sve studente.
2. Od II godine studija nastava se organizuje u 3 odseka: Odsek opšte ekonomije, Odsek poslovne ekonomije i Odsek ekonomske statistike i kibernetike.
3. Na Odseku poslovne ekonomije na III godini uvodi se funkcionalno usmeravanje i to u tri opcione grupe: Grupa za organizaciju, Grupa za marketing i Grupa za finansije i računovodstvo.
4. U IV godini studija predviđeno je organizovanje nastave po smerovima i to: a/ na Odseku opšte ekonomije i Odseku poslovne ekonomije uvodi se 8 smerova:

Ekonomska teorija, Industrija, Poljoprivreda, Unutrašnja trgovina, Spoljna trgovina, Saobraćaj, Turizam i Bankarstvo. b/ na Odseku ekonomske statistike i kibernetike uvode se 3 smera: Statistička analiza, Kibernetika i Aktuarstvo. U pogledu pravila i režima studija predviđa se jednosemestralna nastava za sve predmete uz odgovarajući fond časova. Nedeljni fond časova ne može biti veći od 30 časova, s tim što se u fond časova uključuje i praksa studenata. NASTAVNI PLAN - SADA VAŽEĆI U toku školske 1986/87. godine, a u skladu sa ciljevima reforme i racionalizacije mreže visoko-školskih ustanova, kao i određivanja matičnosti fakulteta i stručnih profila došlo je do značajnih izmena nastavnog plana. Ovaj novi nastavni plan stupio je na snagu i počeo se primenjivati za studente upisane u pravu godinu studija školske 1987/88. godine. Ovaj nastavni plan primenjuje se sa manjim korekcijama i danas, tj. i u školskoj 1997/98. godini.